10. новембра ове године у Сомбору полагањем венаца на споменик и парастосом одата je почаст у знак сећања на погинуле борце Трећег украјинског фронта у битци на Батини.
Већ је постала традиција одавања почасти погинулим борцима Трећег украјинског фронта у битци на Батини, који су 1944. године, у време пробијања Сремског фронта и операције ослобођења централне Европе и Југославије, погинули на обалама Дунава, код града Сомбор, у пограничном подручју између Србије и Хрватске.
Сваке године Украјинци из различитих средина Војводине у новембру месецу, одлазе у Сомбор, како би положили венце и помолили се за незнане, али блиске сународнике, сахрањене на меморијалном гробљу бораца Црвене армије.
У церемонији обележавања годишњице Батинске битке учествовали су представници Амбасаде Украјине у Републици Србији на челу са Амбасадором Виктором Недопасом, народни посланик Скупштине Србије Злата Ђерић из Сомбора, представници Друштва за украјински језик, књижевност и културу „Просвита“ и представници украјинске заједнице из свих наших средина.
На споменик на гробљу положени су венци. По хришћанском обичају одржан је парастос, који је служио о. Петар Дутка из Инђије.
Са запаљеном свећом и тугом у души присутни су поздравили украјинске момке, који леже ту, у туђини, далеко од домовине, далеко од својих најближих.
Присутнима се обратио председник Друштва за украјински језик, књижевност и културу „Просвита“ Мирослав Хочак, позивајући све присутне да одају почаст погинулим сународницима.
Амбасадор Амбасаде Украјине у Србији Виктор Недопас, обративши се присутнима, истакао је да је наша обавеза да чувамо сећање на све оне, који су дали своје животе, како би у овој земљи владао мир.
На овај дан, 10. новембра далеке 1944. године отпочела је Батинска битка. Из разлога, како би се одбранили од фашистичке војске и обезбедили лакши улаз савезника у Будимпешту, а потом и у Берлин, војне групе Трећег украјинског фронта, заједно са 51. војвођанским корпусом, ушли су у борбу против добро припремљеног непријатеља. У битци на Батини погинуло је око 6 хиљада војника, од којих је било близу 3 хиљаде војника Трећег украјинског фронта.
Присутни су посетили гробље, прочитали имена сахрањених бораца – најмлађи од њих имао је 16 година, док су већину чинили двадесетогодишњи момци, они су вршећи своју дужност, служили у редовима Трећег украјинског фронта и погинули далеко од својих домова, својих ближњих, од којих већина није имала могућност да посети њихове гробове.
Украјински војници Остапчук, Пономаренко, Гајевски, Мороз, Чумаченко... и на хиљаде других, који су сахрањени на овом гробљу, нека спокојно почивају у својим вечним домовима. Вечна им памет!

У петак, 9. новембра у Новом Саду обележен је Дан украјинског језика и писмености, који је организовало Друштво за украјински језик, књижевност и културу Војводине „Просвита“.
Гости дате манифестације ове године били су Андриј Гевка, писац и преводилац из Словеније и Руслан Телипски, шевченкознанственик из Луцка, Украјине, ствараоци којима је и био посвећен овај културни догађај.
Председник друштва „Просвита“ Мирослав Хочак поздравивши присутне, међу којима су били преседник Националног савета украјинске националне мањине Јозо Сапун, председник Српско-Украјинског друштва из Новог Сада Синиша Јокић, истакао је да друштво „Просвита“ већ по трећи пут обележава Дан украјинског језика и писмености.
О свом раду у последњих неколико година, издањима и будућим плановима говорио је Андриј Гевка, професор словенског, српског и хрватског језика, преводилац, писац, публициста, секретар украјинског друштва „Карпати“ из Словеније.
Јарослав Комбиљ, који последњих година интензивно ради на превођењу дела украјинских писаца на српски језик, ове вечери је говорио о књизи Андрија Гевке „Витез без оклопа“, при чему је изнео детаљну анализу дела.
Присутнима је приложена тематика вечери била изузетно блиска и позната, јер је обухватила такве теме као што су живот, свакодневница и празници, радости и стрепње нашег украјинског народа у Босни и на простору Балкана.
Те вечери приказани су експонати изложбе „Монументална Шевченкијана“, које је представио аутор, шевченкознанственик и доследник скулптурних обличја Кобзара Руслан Телипски из Украјине.

Аутор изложбе имао је прилику да на филму забележи скулптурне споменике и обличја Шевченка у више од 20 градова света. Представљајући своју колекцију, почео је са оним што се појавило у време Кобзара и завршио са недавно откривеним споменицима.
Тако интересантно и разноврсно било је ово вече, које је одржано у оквиру обележавања Дана украјинског језика и писмености. Ове године Друштво за украјински језик, књижевност и културу „Просвита“ по трећи пут је организовало прославу Дана украјинског језика и писмености. По идеји организатора сваке године на овај дан одржавају се културне манифестације у којима своју делатност представљају сви они који раде на пољу очувања украјинског језика и писмености.

У Новом Саду одржан је семинар за водитеље културно-уметничких програма.
У циљу побољшања нивоа вештине водитеља и усавршавања процеса писања програма за водитеље у периоду од 10-11. новембра 2012. године Одбор за информисање Националног савета украјинске националне мањине спровео је семинар-праксу за водитеље културно-уметничких програма.
Семинар су похађали водитељи из Новог Сада, Сремске Митровице, Врбаса и Куле.
Теоријске и практичне лекције из методологије вођења културно-уметничких програма и форме писања програма за водитеље предавао је, такође, мајстор у пракси, председник Одбора за информисање, новинар Васиљ Дацешен.
Васиљ Дацешен је истакао: „Већ одавно се јавила потреба за одржавањем овакве врсте семинара, како би се усавршили или почели дубље изучавати процеси састављања програма за водитеље и припремили водитељи. Окупило се десетак младих особа, који су кандидати за водитеље или потенцијални водитељи, који већ имају искуства“.
Васиљ Дацешен је говорио да је на семинару било разговора о теми и облику писања конферанси, вођењу конферанси и адекватном стилу извођења са посебним акцентом на програме наших културно-уметничких и просветних друштава. Такође, поменуте су и неочекиване ситуације током програма и друга проблематична питања која се јављају у пракси.
Ана Кључковски из Куле, која се већ неколико пута нашла у улози водитеља разних културно-уметничких манифестација и фестивала, рекла је да је семинар веома важан и подстиче да се боље води програм. Сви учесници семинара већ су били водитељи, или ће у будуће бити водитељи и овај семинар је њима изузето потребан, истиче Ана и додаје, да она нема много времена да се припрема за програм, па пре почетка обично има трему, али када програм почне усредсређује се и заборавља на трему.
Никола Ворински из Сремске Митровице каже да је семинар добра прилика да се научи како се треба понашати на сцени, како изговарати речи, са каквом интонацијом, како водити сам програм и како најбоље написати конферансу. Ова знања стечена на семинару имају велико значење за наша друштва, па и за саме учеснике семинара, истиче Никола Ворински. Никола је рекао да му се допада улога водитеља и да је из тог разлога похађао семинар.
Семинар овакве врсте код нас је по први пут организован, и како сведоче и сами његови учесници – такав догађај је актуелан, битан и на самом крају неопходан. Тако да су организатори заједно са учесницима дошли до важног закључка да се семинари требају и даље одржавати.

Украјинско Културно-уметничко друштво „Калина“ из Инђије обележило je седму годишњицу стваралаштва.
Поводом ове годишњице у Културном центру у Инђији 11. новембра ове године поздравном песмом у извођењу Петра Закамарока отпочео је годишњи концерт КУД „Калина“.
Концерт је отворио, поздравивши госте и све присутне председник КУД „Калина“ Петар Закамарок, који је истакао да је „Калина“ једно од најмлађих украјинских друштава у Војводини.
„Током одређеног периода Друштво се сусрело са тешкоћама, али ми смо нашли снагу, организовали се и наставили са радом“ – рекао је Петар Закамарок.
Изванредни и опуномоћени амбасадор Украјине у Републици Србији Виктор Недопас, обративши се присутнима, назначио је да му је изузетна част присуствовати овом годишњем концерту који је резултат седмогодишње делатности Друштва, истичући да је рад Друштва изузетно важан, како би се очувала и пренела на наредне генерације традиција и обичаји украјинског народа.
Друштву „Калина“ успехе је пожелео Изванредни и опуномоћени амбасадор Канаде у Републици Србији Роман Вашчук.
Почасни конзул Украјине у Републици Српској Мирко Цветиновић пренео је присутнима поздраве украјинске заједнице из Бања Луке и обећао да ће наредне године Украјинци из Бања Луке бити гости концерта Друштва „Калина“.
Владика Кир Јуриј Џуџар изнео је срдачан поздрав свим учесницима Друштва за њихов труд, напор, њихову љубав ка украјинској песми и пожелео учесницима успешан наступ и добар концертни програм.

Присутнима се обратио и заменик председника Општине Инђија Милан Бодирожа, истакавши да градска самоуправа подржава успешну делатност Друштва, тако што им је ове године обезбедила просторије за рад Друштва „Калина“ и обећала даљу помоћ и подршку од стране Општине Инђија.
Програм концерта био је богат разноврсним музичким нумерама: наступили су солисти Славица Стефановић, Евица Туркаљ, дует Владо и Стефан Печиљ, трио Зора Стан, Агафија Мељник и Петар Закамарок, квартет Зора Стан, Агафија Мељник, Софија Мељник и Марија Печиљ.
У програму концерта наступили су и гости – фолклорни ансамбл КПД „Карпати“ из Врбаса, који је очарао публику својим мајсторским извођењем украјинских народних игара. Гледаоци дуго нису дозвољавали играчима да напусте сцену. На сцени је наступио и дует КПД „Карпати“ Филип Пронек и Славко Микитишин. Наступ је пратио оркестар КПД „Карпати“ под руководством Николе Чизмара.
Концерт је наставила вокална група Друштва „Калина“ у извођењу, у којем су се чуле украјинске народне песме са не тако давно снимљеног компакт диска под називом „Лине пісня від Калини“ („Тече песма са Калине“). Ове вечери на годишњем концерту чуле су се већ добро познате нумере са поменутог диска „Козаче, козаче“ („Козаче, козаче“), „Як посіяв Семен гречку“ („Како сам посејао семе хељде“), „А калина не верба“ („Калина није врба“) и др. Изведене су и нове песме, које ће бити снимљене на новом диску у Студију „М“ Радио-телевизије Војводине.
Пред крај концерта чуле су се и нове песме, које су аматери Друштва специјално припремили за ову прилику.
Концерту су присуствовали бројни гости, међу којима су били Амбасадор Украјине у Републици Србији Виктор Недопас, први секретар Амбасаде Јуриј Мансвјетов, Амбасадор Канаде Роман Вашчук, почасни конзул из Републике Српске Мирко Цветиновић, заменик председника Општине Инђија Милан Бодирожа, владика грко-католичке Егзархије Србије и Црне Горе Кир Јуриј Џуџар и представници свештенства, председник Савеза Русина и Украјинаца Србије Богдан Виславски, представници Српско-Украјинских друштава Новог Сада и Инђије, представници друштава која негују украјинску културу на овим просторима, представници украјинске заједнице из наших средина.

У уторак, 13. новембра 2012. године на великој сцени Позоришта „Добрица Милутиновић“ у Сремској Митровици одржана је културна манифестација „Сунчана јесен живота“.
Сам назив манифестације показује и ко је њен организатор – Друштво „Сирмијум – треће доба“. Поред хора пензионера, који је отпевао три прелепе песме, наступио је и дечији хор „Вивак“, соло певачи и рецитатори.

Како би се допунио и улепшао програм, организатори су позвали и Друштво за неговање украјинске културе „Коломејка“. Група певача изворних песама „Коломејке“ извела је две песме: „Чорні очка як терен“ („Црне очи као глог“) и „І шумить, і гуде“ („И бруји, и фијуче“). Омладински фолклорни ансамбл „Коломејке“ одиграо је игру „Гопак“ („Хопак“).
Људи старијег доба показали су да и они воле испунити своје време лепим догађајима, а такође, и певати у хору пензионера, занимати се и другим културним активностима.
Група певача изворних песама „Коломејке“ такође се састоји од чланова, који су исто тако већ сви пензионерског доба, тако да је учешће ове групе било добро уклопљено у манифестацију „Сунчана јесен живота“.

Недавно су се представници украјинске заједнице из Србије вратили из посете Украјини „Путем наших предака“. Незаборавни утисци су остали од ове посете Украјини, кажу да места која су посетили у Украјини остају у сећању и срцу заувек.
У једно од таквих места спада и Зарваница – главни хришћански центар, где све одише историјом, душевним спокојом и надом.

По народном веровању, хиљадугодишња историја овог светог места отпочела је овако: у XIII веку у овај живописан кутак нашег краја судбина је довела монаха, који је пребегао из опустошеног Кијева. Исцрпљен од дугачког и тешког пута, монах је заспао. У сну му се јавила прелепа жена, а када се пробудио угледао је извор и над њим слику Деве Марије са маленим Исусом на рукама. Место где је уснуо свој сан назвали су Зарваница.
Након неког времена монах је саградио малу капелу у коју је поставио икону Мајке Божје. Вест о појави Богородице брзо се проширила свуда наоколо, па је народ почео овде да се окупља и досељава.
По легенди, ова вест стигла је и до болесног требовљанског кнеза Васиљка, који је по савету монаха отишао до чудотворног места да се помоли пред иконом и оздравио. У знак захвалности у селу је саградио цркву и поклонио јој велико звоно.
Међу староседеоцима постоји још једно веровање, да је село први пут насељавано Србима, који су се након неколико битака са Турцима преселили овде и своју нову постојбину назвали Сербеница, а касније су назив места променили у Зарваница. По мишљењу појединих историчара, који се труде да то и докажу, јесте да назив села потиче од самог предела на којем се оно и налази.




Једнако је веровање веровањима, да први писани доказ о самом селу датира још из 1458. године. У периоду 1662-1688. године село су неколико пута пустошили Турци и Татари. Паљене су не само сеоске куће, већ и црква и манастир. Међутим, икона Мајке Божје успела се очувати. Током времена власник села гроф Лејончински изградио је нову цркву, четврту од оснивања села, у коју је свечано била пренета икона. 1867. године Папа Римски Пиј IX подарио је зарваничкој икони Мајке Божје светитељски статус.
Велику штету Зарваници учинио је Први светски рат. 1916. године опет је спаљен део села и манастир. Али након 16 година о трошку митрополита Андреја Шептицког манастир је поново основан. Ово величанствено место спокоја и наде доживело је катастрофалне увреде у време Совјетског Савеза. Цркву и манастир спалили су до темеља, капелу над чудотворним извором срушили су експлозивом, а сам извор заградили су бодљикавом жицом и на том месту направили су сметлиште.
Прави духовни препород Зарванице отпочео је 1988. године. Од тог времена не служе се само богослужења, већ се врше и радови на реконструкцији. У последњих неколико година духовни центар у Зарваници знатно се изменио. Запањује велелепна катедрала Зарваничке Мајке Божје (веома слична по архитектонским решењима Љурди), мило за око је добро уређен чудотворан извор са саграђеном капелом, даље – новосаграђен звоник, прелепа скулптура Зарваничке Мајке Божје израђена од италијанског белог мермера. Величанствени призор пружа велики трг испред духовног комплекса – уређен од пажљиво одабраног цвећа са постављеним клупама. И још – манастир очева-студената, мала дрвена црква.
Посебно се истиче крсни пут. Он не само да симболизује делове крсног пута Исуса, већ и трновит пут саме украјинске грко-католичке цркве. Узгред, проћи симболичан крсни пут у Зарваници могуће је у било ком тренутку.
На овом месту, када посетиш свако од места која презентују Христова страдања, наводно можеш да видиш догађаје две хиљаде година уназад, сваким делом тела као да осећаш бол Христа. Пролазимо са стрепњом. Из поштовања се поклањамо. А затим, када изађемо на трг, као да се свет повећао, душа очистила, проширио разум. Јача наша вера и нада, а посебно жеља да се увек изнова и изнова овде вратимо.